Pekarka Jelena pravi i voli dobar hljeb, peciva i priču, sluša mušterije

Herceg Novi ima dvadesetak malih i većih pekara koje proizvode razne vrste hljeba i peciva. Neke snabdijevaju i markete. Ali posebno su privlačne one male, iz kojih se šire magični mirisi zemički, kifli, bageta, kroasana, krofni, štapića, slastica od raznih vrsta nadjeva, kruv bijeli ili škuri, sa sjemenkama, speltom, raži, heljdom…

Teško je tako odoljeti dok se spuštate ili penjete skalama, pored “Laforesta” ovim čarobnim mirisima mirisima iz jedne male i lijepo opremljene pekare. Silazeći sa autobuske stanice, skalama pored Turističke, pa “Laforesta” prije nego se upustite u gradsku gužvu ušuškana je pekara širom otvorenih vrata. Iz nje se širi miris topljenog cukra i maslaca, a unutra čekaju vas Jelena, Dražen i teta Zora.

Iza vitrine i velikog stola je kuhinja koja opstaje uz pomoć dvije ili četiri vrijedne ruke i jednog velikog miksera.

Provirili smo u kuhinju u koju nas je pustila Jelena Pavlović, vlasnica i pekarka u “REŠ”-u.

“Volim da hranim ljude, volim dobru hranu i oduvijek spremam. Živjela sam na relaciji Beograd-Herceg Novi, vratila sam se ovdje shvativši da ako želim da otvorim radnju to će biti u Herceg Novom. Bilo je spontano i neočekivano. Početak je bio stresan i djelovalo mi je nestvarno jer sam prvi put radila nešto svoje i nešto tog tipa. Znala sam da napravim nešto pa bacim i pravim opet”, priča nam Jelena o počecima.

Recepti su kao i atmosfera kućni i domaćinski, tako i dansko pecivo nije klasično po receptu već se uz tijesto radi nešto što je autentično i eksperimentalno.

“Peciva koja pravim inspirisana su onim koje svi znamo i volimo, to je spremaju naše mame i bake. Pravim ono što je meni po ukusu i slušam ljude što misle, tako se dođe do dobre prave kombinacije ukusa, mirisa, izgleda”.

Pekarski zanat sve je privlačniji, a konzumenti sve izbirljiviji. Zahtijeva čitavog sebe.

“Teško je naravno jer se puno radi, pekarski dan počinje u 5 i traje po 16 sati. Mislim da je opet došlo vrijeme kad se ovakav proces više traži i cijeni. Traži se kvalitet, ljudi žele da znaju odakle su i kakvi su sastojci. Te stvari, naravno, koštaju više nego one industrijski proizvedene, ali su ljudi i spremni da to plate.”

Jelena ima porodičnu podršku, ali i vjernih mušerija koji svakodnevno dolaze i prenose joj svoje ocjene, daju i savjete .

“Džemove za peciva pravimo mama i ja, Dražen guli bademe i sjecka ih na listiće ručno. Do nedavno sam i tijesto mijesila rukom, sada imam mikser zbog povećanja posla. Sve je to nekad i naporno, ali vjerujem da je na kraju trud vrijedan rezultata”.

U doba kad marketing radi većinu posla oko prodaje proizvod katkad i nije toliko važan, a Jelena radi suprotno.

“Za moju radnjicu su svi rekli da je zavučena, ali zašto sve mora da bude pod reflektorom i bučno? Na kraju, radnja je u centru grada. Ni instagram REŠ-a nije aktivan, to za moj posao i nije najbolje, jer se danas preko društvenih mreža svi jako brzo promovišu. Ali, ja mislim da se na ovaj način priča drukčija priča, nije instant. Svaki put kad neko novi dođe iznenadi se. Ipak je najbolji marketing onaj od usta do usta i većina mušterija je za mene čula od drugih. Vremenom se napravila ekipa koja je redovna, pa se ujutru kad dođu pozdravimo i popričamo, mislim da se od toga živi, bez toga je samo još jedan dan na poslu”.

Već smo skoro zaboravili period korone koji je sve iscrpilo, a REŠ je i tada radio i opstao uz pomoć snažnog malog kolektiva.

“Bilo je teško, grad je bio prazan a mi na početku. Dražen i ja smo radili zamotani u rukavice, maske i vizire. Trebalo je vremena da se povratimo iz minusa. Nije bilo opcije da odustanem, jer ovo nije samo biznis”.

Priznaje da ima jednu želju vezanu za bavljenje hranom i stalno učenje:

“Ja bih da sve bude okej, ali i da se malo odmorim”, dodaje uz osmjeh Jelena i vraća se mušterijama.