Još ljeta 2024. sam uočio gnijezdo i par galebova koji su se na deblu uginule palme kraj bivšeg hotela Rudnik u Herceg Novom postarali da imaju potomstvo.
Donosio sam im riblje iznutrice koje sam dobijao od ljubaznih žena u ribarnici u novskoj pijaci. Divio sam se tim pticama da stojički podnose ubitačnu ljetnju vrućinu ležeći na jajima.
Koncem juna napustili su gnijezdo – jaja su bili mućci…
Ove godine sam došao na ljetovanje 26. maja. Već prvog dana sam ugledao istu scenu kao i prošle godine.
Pomislih: “Da ako ove godine bude više sreće”
Danas, u četvrtak 12. juna 2025. sam ponovo donio riblje otpatke i bacio ih na ploču porušenog hotela. Galebica koja je ležala je kliktanjem dozvala partnera koji se isti čas odnekle stvorio i sletio. Za tili čas su progutali hranu i jedno od njih je odmah sletilo u gnijezdo….
Iz gnijezda sam začuo pijukanje!!! Dakle, danas se izleglo mladunče.
Ponadao sam se da ću snimiti hranenje, ali to ne ide tako brzo kako sam bio pomislio. Prvo galebica treba da svari hranu, pa da tek onda uspe tu gustu kašu u kljun galebića.
Galeb na ploči hotela me netremice posmatrao nadajući se “repete”. Ne bi bilo loše da se i ostali novski dobrovoljci uključe u akciju hranjenja tog para galebova.
Tu i tamo im baciti na sred ploče neki kućni otpadak, ali ne zelenilo već samo životinjske otpatke. Ne gađati ih pršutom direktno u gnijezdo, i ne truditi se učiti ih da jedu iz ruke. To je za njih prevelik stres. Respektovati ogradu i rastojanje od tri i više metara. Ne bacati na njih, već koji metar kraj njih hranu.
Na ovoj poziciji se mogu snimiti prekrasne scene, pogotovo sa djecom, ali onom disciplinovanom!
Autor: Đorđe Matković Minhen – Herceg Novi
