Kada se završava odmor i kada se spremamo da se vratimo u realnost svakodnevnog života, osećamo se tužno, setno i prazno. Te osećaje može da ublaži samo misao da ćemo se vratiti u mesto koje hrani potrebe našeg duha i tela.
Garancija da ću se sledećeg leta vratiti, koju sam sebi dala, olakšala mi je rastanak sa Herceg Novim. Znala sam da je Herceg Novi priča koja se nastavlja i zato sam se narednih 12 meseci spremala za ponovni susret sa ovim gradom, koji sam doživela kao prijateljski, bezbedan i neiscrpan za istraživanje istorije i kulture.
Kopneni put do Herceg Novog je dug, naporan, iscrpljujuć i natera putnika da se zapita vredi li ga prelaziti. Jedini pravi odgovor je: VREDI! Vrednost onih jutara u kojima pogled ne bude svakidašnji prizori nego se zenice šire do zamišljene linije preko koje more zapljuskuje nebo i nebo se preliva u more je neprocenjiva. Putnik to shvati kada mu već na trajektu vetar zaćarlija kosu ili kad mu se, dok kruži oko zaliva, ukaže veličanstveni prizor Perasta, Svetog Đorđa i Gospe od Škrpjela okruženih planinama. Za mene je ovo najlepši prizor koji su moje oči videle (uključujući i one koje sam videla samo na razglednicama).
Ko drugi, treći ili neki naredni put dolazi u Herceg Novi, ne otkriva nasumično njegove lepote i bogatstva već se ciljano upućuje na sva ona mesta koja su mu, prilikom prethodnih dolazaka, ispunila oči, um i dušu i na neka nova mesta koja je istraživao na stranicama raznih knjiga. Uvek je premalo vremena bilo da se vraćamo poznatim mestima ili da se upoznajemo sa novim.
Sve one uličice starog grada, između čijih kamenih kuća pirne vetar i kad su najvreliji dani, jesu žile kucavice ovog grada, dok je njegovo srce na blagoj periferiji, u naselju Topla, tamo gde je svoj dom sagradio jedini nobelovac sa ovih prostora, Ivo Andrić. Tragajući celog života za lepotom i savršenstvom, Andrić je na ovom mestu pronašao tačku u kojoj se dodiruju ove dve njegove težnje. Pronašao je lepo savršenstvo i savršenu lepotu. Zato svako ko želi da potpuno doživi Herceg Novi i oseti njegovu energiju treba da poseti ovo mesto. Poseta kući nobelovca nije poseta muzeju nego je prilika da se približite Andriću najviše što je moguće. Otvarajući vrata njegove terase, čitajući u njegovom vrtu okrenuti ka suncu na zalasku, okruženi njegovim ličnim predmetima i citatima, svim čulima stupate u drugu dimenziju, dimenziju u kojoj su reči moćne, a istovremeno i nedovoljne da iskažu naše misli i osećanja.
Jedan od puteva za upoznavanje i istraživanje Herceg Novog jeste put po kojem se hoda Andrićevim stopama.
Andrićeve stope su me ovog leta odvele u gradsku galeriju „Josip Bepo Benković“ u kojoj su izložene slike Vojislava Stanića u čast njegovog stotog rođendana. Dok je Andrić gradio priče od reči, njegov hercegnovski prijatelj Stanić je gradio priče od slika, pa otuda simboličan naziv izložbe „Slike su moje priče“. Stanićeve priče u slikama su prepune živih boja i neobičnih, pomalo karikaturalnih, likova. To su scene iz primorskog života prikazane onako kako ih je Stanić video i doživeo. Među slikama se ističe poruka „Lijepo je živjeti!“ Kako ne verovati čoveku koji u lepotama života uživa ceo vek?!
Andrićeve stope vode i preko mora. Ko jedne godine propusti da vidi Rose, sledeće godine ih poseti dva puta. Malo je jedan dan da se uživa u lepoti i prijatnosti tog seoceta do kojeg je Andrić voleo često da doplovi. Malo su i dva dana da oči odmara odsjaj sunca na morskoj površini, da nozdrve zapamte miris mora, da telo okrepi čista voda koja se preliva od prozirno zelene do modro plave. Malo je vremena, jer stari Loro već kreće i treba se vratiti u grad koji čuvaju tri tvrđave, treba se ponovo stopiti sa turistima, treba ponovo poželeti da kući poneseš sve suvenire sa simbolima grada (posebno sa mačkama), treba još jednom otići na terasu Bifea Beograd, još jednom se diviti panorami grada i u mislima već početi planiranje povratka u Herceg Novi, jer je Herceg Novi priča koja se nastavlja iznova i iznova.
Autorka: Jelena Skrobić, Mladenovac (Srbija)
