Punih 38 godina, prvo s bratom, pa potom samostalno, Milorad Nešić popravlja crevlje i cokule. Tako su obuću Novljani nekada nazivali, ali to su danas cipele, sandale, čizme, patike…
Savo Radović u Igalu i Milorad Nešić u Herceg Novom danas su jedini obućari u najvećoj bokeljskoj opštini. U priči s Nešićem saznajemo da mu obućarstvo nije primarno zanimanje. Radnja se vodi na suprugu Željku, koja mu pomaže koliko zna i umije.
“Kada smo brat i ja otvarali radnju 1987. godine bilo je u Novom šest obućara, od Pošte do Sahat kule. Nismo mogli otvoriti radnju bez njihovog odobrenja tamo gdje smo htjeli. Bilo je neko pravilo da si morao ići od majstora do majstora da se saglase. Tako smo prvu radnju otvorili u kući Palikuća u centru grada. Od Njegoševe je u toj uličici bio prvo sajdžija, pa Teofil Porobić i mi. Poslije toga smo bili u starom kinu, sada je to Gradska kafana, pa onda kada je brat otišao za Beograd ja sam prešao u Stari grad i već 25 godina sam blizu pijace”, priča Novskom portalu, Nešić.
Obućarski zanat, kao i mnogi, polako izumire. Zašto je to tako, zašto mladi nemaju interesovanja? Je li to težak, nezanimljiv, ili neisplativ posao? Hoćemo li bacati cipele, koje treba popraviti kada obućarski dvojac u Herceg Novom prestane da radi?
Naš sagovrnik priča da se povremeno pojave neki ljudi koji se bave ovim zanatom, ali:
“Ubrzo zatvaraju radnje i odustaju. Ja sigurno već peti put ostajem sam. Zašto? I ja se pitam, ali znam. Ovaj posao treba da se obavlja kao sekundarni, dodatni, to je idealno. Kao primarni teško bi bilo da se preživi mjesec. S druge strane, ovo je jedan lijepi zanat, iako ima puno prašine, ljepila, raznih mirisa… Vjerovatno mladost od toga bježi. Ponudio sam prije petnaestak godina kroz program Biroa zapošljavanja da nekoga naučim zanatu. Međutim, niko se nije javio”.
Kvalitetna i markirana obuća danas je prilično skupa, ali ona, kao i jeftina, koja dominira, u nekom periodu treba popravku. Greota je baciti i preveliki izdatak je kupovati stalno nove cipele, čizme.. Nešić uočava da se mušterijama više isplati popravljati kvalitetnu obuću.
“Koliko je danas ta obuća kvalitetna govori i podatak da ja svoju mašinu za šivenje nisam aktivirao već tri godine, samo zato što ne može da prošije kožu koja je jako slabog kvaliteta. Nije kao što je nekada bila. Mašine koje sam kupio od pokojnih novskih majstora ne mogu da koristim. Ako imate kvalitetnu cipelu, naravno, da se isplati održavanje i popravka. Onda ona može da traje godinama. Mada je muka uvesti na primjer tablu dobre gume za đonove”.
Zapravo, ne bi 56-godišnji Nešić držao čekić, esker, šilo, ljepak, ni kao dodatnu zanimaciju, da to ne voli. Kasnih osamdestih prošlog vijeka s bratom je učio zanat od vrhunskih meštara Vida Tomanovića i Vasa Perišića. Privlačilo ga je što je kao srednjoškolac još mogao da radi i zaradi, da sluša priče meštara i Novljana koji su donosili obuću “na krpljenje”, a onda bi sjeli i često zbijali šale.
“Volim ovo da radim, godi mi. Dok budem mogao radiću. Sve bih uradio da u Novom sačuvam njegov duh”.
Zato je Milorad i u Podržnici Bokeljske mornarice, čiji je predsjednik od 2022. godine.
“Bio bih i u Gradskoj muzici i mažoretkama, sve bih radio samo da ne nestane duh Novoga, kojeg ja volim i poznajem. Taj novski duh me drži u svemu. Na žalost, danas nema ni obućara, niti dolazaka mušterija koje su spremne da pričamo i šalimo se. Nema se kad, gledamo u telefone, a ne u oči, ne slušamo jedni druge”, žali Nešić i poziva mlade da bar razmisle o učenju i koristi ovog zanata, da pomognu da se ne ugasi.
A obućarski zanat je drevan, seže hiljadama godina unazad, od najranijih civilizacija koje su pravile prve zaštitne obuće, preko srednjeg vijeka gdje je bio cijenjen esnaf, pa do modernog doba punog izazova i jeftine masovne proizvodnje. Teško da će se vartiti vrijeme kada su se cipele čistile “imalinom” i kada se govorilo: “Pogledaj mu obuću, pa ga pusti u kuću”.
